Autor Tema: Ин мемориам - Јован Павла Антохин -  (Pročitano 859 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Srdjan V

  • Newbie
  • *
  • Poruke: 13
  • Member since: Feb 02, 2013

Ин мемориам - Јован Павла Антохин -
« poslato: 18 Avgust, 2013, 13:58:29 »
Ин мемориам

Јован Павла Антохин



24.04.1924.-30.07.2013.


Данас када је правих пријатеља све мање, није ли или можда јесте уобичајено да имате искреног и дугогодишњег пријатеља готово дупло старијег од вас. Можда је необичније да тужна и часна ”дужност” писања некролога припадне баш том, значајно ”млађем”. Но...

Мали број искрених и посвећених кинолога Србије, 30. јула ове године, напустио је још један, широком кругу заљубљеника у псе на жалост мање познат, доајен београдске, српске и југословенске кинологије и велики поборник, радник и љубитељ спортске радне кинологије, Господин Јован Антохин.

Рођени Београђанин и свршени академац трговачке академије, од шесте године дружбовао је са псима. Професија га је носила захтевима поратне Југославије широм Србије и где год је боравио и радио, оставио је кинолошки траг. Заметак кинолошког живота збио се у Брзој Паланци, први пас - балкански гонич Лиса. Љубав према радним псима развио му је касних педесетих година ујак и њу никада није напустио, а ”оверио” је чланском картом кинолошке организације 1957. године. Ренесанса радне кинологије ’70-их година прошлог века затекла га је на једном од првих курсева обуке који су одржавани у Београдском зоолошком врту. Никада није постао такмичар, ни судија, али при помени прве, друге, треће, четврте... Међународне утакмице у раду службених паса организованих у другој половини ’70-их, прво име које ће радознали кинолошки истраживач пронаћи, биће његово име. Планер, реквизитер, организатор, ”маркетинг менаџер”, ”акаунт менаџер”, уредник ”Информатора” и ко зна шта још... А, у „телима“ Београдског кинолошког друштва, Кинолошког савеза Србије и Југословенског кинолошког савеза слика иста. Стручна тела за подрушку и контролу рада неизоставно су имала њега. Скроман, а речит, никада није то помињао, до тих закључака сте морали сами да дођете, јер је увек своје сараднике истицао у први план, Мелиту, Махмуда, Угљешу, Слободана... Знао је и имао меру. Са 60 година, вођен својим васпитањем и принципима, препустио је млађима улоге у одлучивањима, али то га није спречило да са ентузијазмом детета у својим ”златним данима” покрене такмичење ”Три друга”. Да га лично осмисли, спроведе уз помоћ породице и пријатеља, обезбеди скромне, пригодне и лепе поклоне победницима и тако свим млађим љубитељима на тих и ненаметљив начин покаже како се кинологија воли. Кинологија од које није живео, али за коју је живео. Породица је ту љубав, као код сваког правог ”кучкара”, помало трпела, разумела и помагала.

Полако су долазиле године коначности, али он се није предавао. У дугим разговорима интересовао се за све што се дешава, искрено бринуо и брижно и богобојажљиво саветовао. Разговоре је иницирао, али их је највише волео када су долазили изненада, када би пријатељ дошао да га ”обавести”. Тада није скривао понос.

Данас те, малобројне пријатеље и све друге заљубљенике у псе и радну кинологију, са захвалношћу подсећамо на време проведено са једним од пионира нашег спорта на овим просторима, Господином Јованом Павла Антохином. Да се не заборави.                             


Ненад Милојевић



Текст преузет из часописа ЗОВ.