ajme, sad bih za odgovor trebala napisati cijelu knjigu
u najkraćim crtama, princip rada, tj. teoretska podloga je ista: psa se motivira i potiče da obavi neku radnju i za dobro obavljen zadatak dobije nagradu; ponavljanjem i utvrđivanjem 'gradiva' polako dostignemo razinu pouzdanosti na kojoj pas izvršava 'zadatak' i bez nagrade
osnovna razlika u izvedbama (između prvog i drugog filma) je samo u preciznosti,
tj. u svakodnevnom životu ponašanje psa na naredbu 'dođi' ne mora biti uvijek isto, ono što želimo jest da pas dođe na dohvat ruke (da li je pri tome došao sporo, trčeći, kod vodiča sjeo ili ostao stajati, nebitno je)
ako pripremamo psa za ispit, onda se zna kako mora izgledati izvedba za naredbu 'dođi': "...pas mora radosno, brzo i direktno prići vodiču i sjesti tik i ravno ispred njega" (citat iz Pravilnika o ispitima ŠRK) - i to mora biti uvijek na isti način izvedeno
kako se iz 'prvog filma' prebaciti u 'drugi'? jedan od načina jest da prestanemo psa nagrađivati za neprecizne izvedbe, da ga prikladno motiviramo na izvršenje 'po pravilniku' i da nagrađujemo samo te nove, precizne izvedbe
...dug je to put... hoćemo li krenuti tom stazom ovisi najviše o tome da li nas veseli
sam proces podučavanja i učenja... ako nam je bitan
samo cilj (položen ispit), onda je put do toga poprilično zamoran i stresan (i za vodiča i za psa)...
